Let sa orlovima i još po nešto …

0

(OPENSOARING, 11. februarja 2018, besedilo in fotografije Milan Petković-Petko)

Davne  zime 1984 godine u Knez Mihailovoj ulici u jednom  od mnogih izložbenih prostora bila je predstavljena kolekcija slovenačkih proizvođača. Naravno bila je tu i fabrika ELAN sa svojim  vrhunskim skijama koje su tada bile na mnogim pobedničkim postoljima širom Evrope i sveta. Medjutim ono sto je privuklo moju pažnju daleko vise od skijanja (koje obožavam) bio je jedan poster u izlogu na kome je bila prelepa jedrilica DG100 ELAN. Jedrilica je bila u levom zaokretu sa dobrim nagibom i nosom propetim naviše što je sve ukazivalo na dobro penjanje u jakom termičkom stubu i sa Alpima u pozadini. Detalji jedrilice i svega ostalog na posteru su bili izvanredni tako da se i samo lice pilota, sa osmehom zadovoljnog jedriličara, moglo razaznati.

Tada sam bio mladi šesnaestogodišnjak koji je prethodnog leta u Trsteniku tek završio početničku jedriličarsku obuku u grupi nastavnika Nenada – Neše Isakovića i pohađao sam srednju tehničku školu Petar Drapšin. Po završetu šestog časa popodnevne smene sa grupom drugara bi redovno odlazio da malo prošetamo “korzoom” a ove zime, čini mi se čak i više nego ranije jer sam upravo bio pronašao novu ljubav u jednom izlogu Knez Mihailove ulice.

O ovom posteru i jedrilici sam naravno pričao i mojima kod kuće i svi su oni dobro znali o mojoj novoj strasti koja se razvijala munjevitom  brzinom. Naš divni otac je imao dara da čini sve oko sebe srećnima, a najviše nas njemu najbliže pa je jedno veče ušetao svojim velikim ” beogradskim korakom ” u izložbeni prostor i uz pomoć svog neodoljivog osmeha i srdačnog  šarma zamolio Slovence da poster sačuvaju za njegovog sina zaljubljenika u nebeske visine …

Taj poster je dugi niz godina stajao na zidu moje male momačke sobe, a ja bih provodio sate i sate sedeći u fotelji naspram postera i uz neku laganu muziku omiljenog mi kompozitora, maštao kako ću i ja jednoga dana leteti jedrilicu DG 100.

Jadralno letalo DG 101G Elan z registrsko oznako VH WQR

Sada ćemo malo premotati film unapred (kako se to u žargonu kaže) i preskočiti više od trideset godina da bi smo došli do telefonskog poziva mog dobrog druga i kolege jedriličara Željka Lutovca iz Australije. Bio je to mart mesec 2016 godine i Željko mi je tada saopstio da je pronašao jednu izuzetno lepu jedrilicu na prodaju. Bila je to DG101G  ELAN jedrilica (malo starija sestra jedrilice sa čuvenog postera) koja je proizvedena 1981 godine u fabrici ELAN Begunje na Gorenjskem i čiji je prvi probni let napravio nas kolega Tone Čerin. Odmah sam ga zamolio da zajedno sa Mostarcem Mirom Milutinovićem odu i pogledaju jedrilicu i ukoliko su njih dvojica zadovoljni stanjem jedrilice, da naprave ponudu u moje ime. Tako je i bilo i ubrzo je jedrilica prešla u vlasništvo nas “Jugo” jedriličara koji zajedno letimo u Australiji. Kada govorimo o ovoj jedrilici, uvek govorimo o njoj kao našoj, jer bez zajedničkog truda i zalaganja ona nikada ne bi bila kupljena i ne bi mogla leteti!

Usledili su mnogobrojni sati rada na jedrilici i prikolici kako bi sve bilo dovedeno u “tip top” stanje koje ovakva jedrilica i zaslužuje!

Jedrilica je upravo prebačena na aerodrom Tocumwal i svi radimo na njoj
Ingo Renner pravi prvi probni let sa našom jedrilicom, Miro i Željko pomažu

Vlasnik firme Delux by Gagula je odmah ponudio da napravi novi enterijer. Na nama je bilo samo da se opredelimo za materijal i kombinaciju boja i font. Posle dužih konsultacija odlučili smo se za sivo-crvenu kombinaciju i font slova iz čuvenog stripa Alan Ford. U jedrilicu je stavljen najnoviji Oudie instrument koji nam je velikodušno poslao Andrej Kolar (Naviter),  kao i Nano 3 loger poklon Erazema Polutnika (LXNAV). Još od ranije smo imali loger Nano, poklon Uroša Krašovica (LXNAV) a Boštjan Pristavec je uvek spreman da nam sa svojim ogromnim letačkim i tehničkim iskustvom da pravi savet! Veliko hvala drugarima iz Slovenije koji nas uvek velikodušno i nesebično pomažu u našim jedriličarskim poduhvatima! 

Polako smo počeli da je i letimo i svako od nas je imao neki manji ili veči cilj u planu. Miro je leti uglavnom iz čistog uživanja, Željko je počeo da kompletira uslove za svoje Srebrno C a meni je od samog početka bila želja da napravim neki duži prelet za koji sam verovao da smo i jedrilica i ja spremni. 

Tako je i došao dugo očekivani dan sa dobrom meteo prognozom, 5.  januar 2018.  

Jedrilica je več duže vremena bila u odlično sređenom stanju a i ja sam bio u dobroj trenaži neophodnoj za dugi prelet. Prethodno veče sam se odlučio za deklarisani FAI trougao od 750 kilometara. Več ranije u Namibiji sam isti prelet bio ostvario ali sa daleko boljom jedrilicom i u jačim termičkim uslovima tako da mi je sada bio pravi izazov to ponoviti sa jedrilicom klub klase, sa našom “devojčicom”,  kako je mi od milja nazivamo 🙂 Gospodin Miroslav – Mika Isaković (naš novi predsednik jedriličarske komisije) mi je poručio  da ga nazovem i da bi hteo da popriča sa mnom zbog najave mogućeg novog državnog rekorda. Kada sam ga nazvao kasno uveče po australijskom vremenu on je bio na godišnjici pokojnom Čedi Janjiću, čuvenom upravniku našeg vazduhoplovnog muzeja na Surčinu. 

Čika Mika je u stilu iskusnog vazduhoplovca i sportiste bio pun reci podrške i rekao mi da se dobro pripremim, lepo odmorim i pokušam da na pravim prelet. Ti njegovi saveti i podrška su mi dali dodatni podstrek jer sam osetio da mu je jako stalo do novog rekorda.

Osetio sam veliko vazduhoplovno, sportsko i životno iskustvo koje je stajalo iza tih njegovih reči saveta i podrške !!! U toku leta nekoliko puta su mi te njegove reči podrške dolazile na pamet …

Jedrilica je bila spremna, rezervoari su bili puni vode a ja sam jedva čekao na poletanje pa da sa rešavanja tehničkih stvari na zemlji krenem sa letačkim zadatkom.

Neposredno pred poletanje na dugački zadatak – provera EDS kiseoničke opreme

Poleteo sam oko 11:30 i odmah po otkačinjanju počeo da penjem u termičkom stubu. Dizanja su bila slaba i neorganizovana i nisam mogao postići veliku visinu ali sam znao da na dugi zadatak treba krenuti što pre. Tako je i bilo i ja sam polako i obazrivo koristeći skoro svako dizanje i “balone toplog vazduha” krenuo niz vetar ka prvoj okretnoj tački.

Kod farme Oaklands sam pronašao prvi jak termički stub i u njemu imao veliko zadovoljstvo da penjem sa dva orla koji su leteli u bliskoj formaciji.

 Kolege mi kazu da su to “wedge tail eagles” i da su uobičnom u paru mužjak i ženka ili otac i sin i da otac trenira sina kako da leti i lovi.

Kružio sam i ranije sa velikim pticama i orlovima ali ovo je stvarno bilo nešto izuzetno !!!

Ono što me je fasciniralo je to što smo jako dugo i jako blizu kružili zajedno. Bili su izuzetno veliki i leteli su jako blizu  jedan do drugoga, u bliskoj formaciji “krilo u krilo”. Bili su u samom centru stuba a ja sam se trudio da sa velikim nagibom i što manjom brzinom kružim oko njih. Pozicionirali su se otprilike u mojih 4 do 5 sati i malo više od mene tako da sam jedva mogao da ih vidim i pratim!

Repati orel (znanstveno ime Aquila audax, sa interneta)

Glavu sam morao da iskrivim skroz udesno i gore kako bih ih video i pratio. Instrumente skoro da uopšte nisam ni gledao znajuči da dokle god kružim blizu i oko njih da sam u samom centru jednog od najjačih termičkih stubova za taj dan. Osećaj je stvarno bio fenomenalan – Pravo letenje sa orlovima!

Oni bi povremeno malo promenili poziciju i izašli iz mog vidokruga a onda bi se vratili na tu istu poziciju. Malo sam razmišljao da može uslediti i njihov napad na jedrilicu, jer je takvih slučajeva več bilo u Australiji,  ali ipak nije, a termički stub je bio isuviše dobar da bih ga napustio.

Kružili smo jako dugo zajedno, do samog vrha stuba, a onda su oni znatno povećali svoju brzinu i u “pikiranju” jedan za drugim napustili stub. I ja sam napustio stub sa velikim osećajem zadovoljstva da sam imao tu čast da letim sa njima, na tako malom rastojanju, da sam mogao da prepoznam njihove kljunove, kandže i perje.

Kaže naš trener letenja Ingo Renner (četvorostruki svetski prvak) : “Ako u letu barem jednom sretneš i letiš sa orlom onda je tvoj let vredan i uspešan!”

Ja sam imao tu sreću da jedrim dva orla i bilo mi je žao da nisam bio u dvosed jedrilici kako bih ovaj doživljaj mogao da podelim sa još nekim.  

Sa Ingom Rennerom posle trening leta u dvosed jedrilici Janus

Kako je dan odmicao tako se i vreme poboljšavalo i na severo istoku su počeli da se formiraju prvi kumulusi koje sam počeo da koristim. Prvu okretnu tačku Bethungra  sam okrenuo bez većih problema i sa prosečnom brzinom od oko 100 km/h. Na prvom kraku sam imao lagani leđni vetar, što mi je i pored slabih prvobitnih dizanja omogućilo da ostvarim ovu prosečnu brzinu. Cilj mi je bio da je održim bar istom, kako bih dugi prelet završio pre kraja termičkog dana. 

Drugi krak preleta do okretne tačke Hillston obavio sam u najjačem delu termičkog dana, i na najvišoj visini i sa sada već lepo formiranim kumulusima. Prosečna brzina je bila dobra a leteo sam preko potpuno nepoznatog terena – dosta udaljenog od mog matičnog aerodroma. 

Drugu okretnu tačku Hillston sam okrenuo u 16:45 po lokalnom vremenu i prelet se odvijao manje više po planu. Preostalo mi je još punih 250km ali sam očekivao da će termički dan trajati još otprilike 3 sata. Na žalost već oko 17:30 časova primetio sam znatno smanjenje prosečnih dizanja i kumulsa više nije bilo. Sada sam dobra dizanja sve teže pronalazio i morao sam da smanjim brzinu preskakanja kako bi povećao svoj dolet do sledećeg termičkog stuba. Kao posledica ovoga prosečna brzina je počela da opada. Termički dan je polako počeo da jenjava i pomislio sam kako će moj drugar Željko imati dugu vožnju noćas dok me bude kupio iz neke njive na koju ću morati da sletim.

Tipičan dan u Tocumwalu 1

Južno od reke Murrumbidgee teren više nije bio obrađivan i nije izgledao pogodno za vanterensko sletanje, a da bih produžio napred bila mi je neophodna veća visina od one na kojoj sam se trenutno nalazio. Osećaj je bio kao da sam povukao “parking kočnicu” dok sam razmišljao koju odluku da donesem. Gledao sam na sve strane za moguće rešenje. Dalje na istoku (levo od mene) su bile neke paljevine ali bi to  predstavljalo veliko skretanje sa linije kursa i veliki gubitak vremena koje je sada bilo više nego dragoceno. Onda sam, desno od mene pod skoro 90 stepeni i na udaljenosti otprilike od desetak kilometara, ugledao “krpicu” malog večernjeg kumulusa koji je upravo počeo da se formira. Iako je to bila velika devijacija sa kursa, odlučio sam se na skretanje jer je to bio jedini način da ostanem u vazduhu .

Polako i sa puno strpljenja sam počeo da centriram ovaj “stubić”. U mislima mi se pojavio pokojni Čeda Janjić koji nas je uvek nesebično pomagao u okviru muzeja vazduhoplovstva kada smo pravili prikolicu i radili reviziju naseg Cirusa 99. U sebi rekao: “Ajde Čedo, daj mi dobar stub.” Taj stub me je popeo na visinu od 2200 metara i omogućio da nastavim prelet i preletim nepovoljni teren.

Tipičan dan u Tocumwalu 2

Onda mi je bio potreban još jedan dobar stub da bih stigao kući. Opet sam imao sreće, pronašao sam jedan stubić koji je tek počinjao da se razvija i polako ga ucentrirao. Opet sam nekoliko puta u sebi rekao: “Ajde, Čedo, daj mi još jedan dobar stub,” pogotovo kada bi stub počeo malo da slabi ili da menja svoju poziciju a ja sam morao da pravim jako fine i male popravke kako bih ga iskoristio do samog maksimuma.

 Dok sam penjao veoma polako i dugo, osetio sam veliki umor i ukoćenost celog tela a najviše desnog stopala. Bilo je već 7:30 uveče i u vazduhu sam bio punih 8 sati. Bila je to igra strpljenja i izdržljivosti jer je sada trebalo popeti se ne samo na dovoljnu visinu za dolet do Tocumwal-a nego i više od toga, kako bih liniju cilja preleteo na visini neophodnoj za priznavanje mog zadatka u celosti. 

 Ovaj stub me je popeo na visinu od 2900 metara i polako sam, brzinom najbolje finese, krenuo u dugački dolet od nekih 80 kilometara. Sunce je polako zalazilo daleko na horizontu a ja sam mislio kako nam je Čeda Janjić još jednom pomogao da ostvarimo naše dečačke snove … Slava mu i veliko hvala!

Bilo je skoro osam sati uveče kada sam ugledao Tocumwal i osetio veliko olakšanje i zadovoljstvo  znajuči da stižem na cilj. U tim lepim trenucima čoveku mnogo toga dođe na pamet a meni najčešče drugari, kolege i prijatelji bez čije nesebične podrške i pomoći ovakvi rezultati ne bi bili mogući pa im se ja svima još jednom najiskrenije zahvaljujem.

Sleteo sam u 20:06, posle 8 sati i 33 minuta leta. Odmah po otvaranju kabine dočekao me je moj drugar Željko Lutovac i upitao da li sam obišao sve okretne tačke. Odgovorio sam: “DA,” i obojca smo se srdačno nasmejali. Tek sutradan mi je priznao da je pomislio da sam ”poludeo” kada sam mu rekao da idem na prelet od 750 kilometara sa našom malom jedrilicom.

https://www.onlinecontest.org/olc-2.0/gliding/flightinfo.html?dsId=6209216

 Kasnije po sletanju sam ponovo nazvao čika Miku, bilo je jutro po beogradskom vremenu. Izvestio sam ga o uspešnom letu a on se iskreno i od srca obradovao. Rekao mi je: “Ja tebe i mog Nešu mnogo volim, vi ste moji sinovi, vi ste moja vazduhoplovna deca i ponos našeg Aerokluba Beograd! Čestitam ti.”

Drago mi je bilo da čujem te njegove reči i osetio sam se počastvovanim da me je svrstao među svoje sinove i decu.

Tada sam se setio i naše stare jedriličarke – blagajnice našeg aerokluba Beograd gospođe Milice Jeftić, tetka Cice. Pre nekoliko godina sam je nazvao telefonom jer sam čuo da bas nije najbolje sa zdravljem. Na poziv je odgovorila sa malo oštrijim glasom: “Ko je? Ko je?”

 “Tetka Cico, Petko je …” 

“Ma koji Petko???”, viče tetka Cica.

“Pa onaj što je pravio prikolicu za jedrilicu u aeroklubu.” 

“Ahhhhhh, taj Petko!« 

“Pa šta ti sad opet treba dete?” 

 “Pa ništa tetka Cico, samo sam hteo da Vas pozdravim, da vidim kako ste i da Vam zahvalim što ste sve ove godine čuvali naš aeroklub.” 

“Ehhh dete moje, nisam ja aeroklub čuvala nego sam ga i sačuvala!!! (odnosi se na teške devedesete godine) A sada je na vama mlađima da i vi to isto učinite!”

Još tada sam osetio teški zadatak i amanet nam tetka Cica prenosi, pa se nadam da ovaj moj let bar malo doprinosi daljem radu i razvoju našeg aerokluba AK Beograd, u kome su mnogi od nas članovi od najranijeg detinjstva.

Tek sutradan, još uvek umoran od leta, sam shvatio koliko je let bio naporan i zahtevan, te da sam čitavih 8 i po sati tokom leta kao i neko vreme pre toga bio u potpunom fokusu i visokoj koncentraciji neophodnoj za izvršenje takvog zadatka. 

Svaki let jedrilicom mi je izuzetno drag i dragocen. Što je let duži i brži, zadovoljstvo je još veće. Ono što mi donosi posebnu satisfakciju u odnosu na ovaj let (koji se kvalifikuje za tri nova državna rekorda) je to što je sve započeto jako davno, u jednom beogradskom izlogu i jednim dečackim snom za čije ostvarenje je trebalo skoro punih 35 godina, ispunjenih sa puno rada i posvećenosti !

Svojim kolegama jedriličarima želim duge i brže letove i ispunjenje svih njihovih letačkih želja i snova … 

Milan Petković-Petko, Anchorage, Alaska, 22. januar 2018

Share.

Leave A Reply